Rekao je ‘Abdullāh bin ‘AbdurRahmān Ebū Batin, rahimehullāh: ”Što se tiče definicije pojma tāgūt; on je izveden iz glagola Ǜ ,osnova mu je ғ , zatim se ‘el-waw’ promijenilo u ‘el-elif’. Gramatičari kažu da mu je kalup fa’lūt (ғ ) i da je ‘et-ta’ višak.” A el-Wahidī kaže: ‘Svi učenjaci jezika su rekli: ‘Tāgūt je sve ono što se obožava mimo Allāha. Može biti korišten u jednini, množini, muškom i ženskom rodu. Uzvišeni je rekao:‘Žele sud (presudu) od tāgūta, a naređeno im je da zanevjeruju u njega.(sūra enNisā’,60.ājet) Ovo je primjer za jedninu. Rekao je Uzvišeni u množini: ‘Oni koji su zanevjerovali, njihovi ewlijā’ (zaštitnici) su tāgūt, oni ih izvode iz svjetla u tame.’ (sūra el-Beqare, 257.Ājet) Glagol طغا znači prelaziti (preći) granicu. Infinitiv mu je الطغيان tj. prelaženje granice. Pojam tāgūt u jezičkom smislu vodi porijeklo od ovog glagola i u pukom jezičkom značenju predstavlja nekog koji prelazi bilo koju granicu. Njegovo značenje u šerī’atskoj terminologiji je opširnije i ukazuje na nekog koji je prešao granicu običnog kufra i postao glavešina kāfirā.A u ženskome rodu kaže: ‘Oni koji se budu klonili tāgūta, da je obožavaju…’ (sūra ez-Zumer, 17. ājet). Kaže: ”Rekao je el-Lejth, i Ebu ‘Ubejde i el-Kisai’ i ogromna većina jezičara da je tāgūt sve ono što se obožava mimo Allāha. A el-Džewherī je rekao: ‘Tāgūt je vračar i šejtān, i svaki glavešina u zabludi”. Mālik je rekao, a i mnogi od selefa i halefa: ‘Sve što se obožava mimo Allāha je tāgūt.’ ‘Umer ibnul-Hattāb, radijallāhu ‘anhu, Ibn ‘Abbās, radijallāhu ‘anhumā i veliki broj mufessira su rekli: ‘Tāgūt je šejtān.’ Ibn Kethīr, Uzvišeni Allāh nek’ mu se smiluje, kaže: ‘I to je vrlo jako mišljenje, jer obuhvata sve na čemu su bili sljedbenici džahilijjeta od obožavanja idolā, traženje suda (presude) od njih i traženja pomoći od njih.’ El-Wahidī kod riječi Uzvišenog Allāha: ‘…vjeruju u džibt i tāgūt…‘( sūra en-Nisā’, 51. Ājet) kaže da je sve što se obožava mimo Allāha džibt i tāgūt. Rekao je Ibn ‘Abbas u rivājetu ‘Atijje: ‘El-džibt su kipovi, a tāgūt su govornici u ime kipova, koji budu pred njima i u njihovo ime lažu, da bi odvodili ljude u zabludu.’ A u riwājetu el-Wabija kaže: ‘El-Džibt je vračar, a tāgūt je sāhir (sihribaz).’ Neki od selefa su o riječima Uzvišenog: ‘…žele sud (presudu) od tāgūta…‘ (sūra en-Nisā’, 60. Ājet) rekli da je to Ka’b ibnul-Ešref. A neki kažu da je to Hujej ibn Ahtab i da su to ime zaslužili zbog toga što su od glavešinā zablude, zbog pretjerivanja u prelaženju granice, (Na arap. et-tugjān, od glagola طغا što znači: preći granicu) zbog toga je tāgūt dobio ime, jer prelazi granicu robovanja i običnog kufra i prelazi u uzīmānje Allāhovih prava i specifičnosti odvođenja ljudi u zabludu i zbog toga što su im se Židovi pokoravali u griješenju prema Allāhu. I svaki ko bude okarakterisan ovim – on je tāgūt. Ibn Kethīr, nek’ mu se Uzvišeni Allāh smiluje, nakon što je spomenuo da je rečeno da je ājet objavljen u vezi onoga koji je tražio da mu se sudi pred Ka’b ibnul-Ešrefom ili nekim džahilijjetskim sudijom i druga mišljenja, kaže: ‘ ‘…žele sud (presudu) od tāgūta…‘ … a ājet je općenitiji od toga svega. On kudi svakog ko odstupi od Knjige i sunneta i traži sud (presudu) u nečemu mimo njih, od neistinā. I na to se ovdje želi ukazati sa tāgūtom.’ Krajnji rezultat svih ovih njihovih izreka, neka im se Allāh Uzvišeni smiluje, jeste da ime tāgūt obuhvata sve što se obožava mimo Allāha, svakog glavešinu u zabludi, koji poziva u neistinu i uljepšava je. Obuhvata takođe svakog onoga koga su ljudi postavili da im sudi džahilijjetskim zakonima, suprotnim sudu Allāha i Njegovog Poslanika s.a.w.s. Obuhvata također vračara, sāhira, govornike u ime kipova s ciljem obožavanja mrtvih i drugih, obzirom na priče i laži koje izmišljaju da bi odvodili neznalice u zabludu, koje sugeriraju da zakopani (mrtvi) i sl. ispunjava potrebu onoga koji mu se obraća i da je on uradio to i to, što je ili laž ili je od šejtānovog djela, da bi ljudima sugerirali da mrtvi i sl. Udovoljava potrebi onoga koji mu se obratio, pa da ih uvede u veliki širk i ono što ga prati. A osnova svih ovih vrsta, i najveći od njih, je šejtān. On je najveći tāgūt. Neka je salawāt i selām na Muhammeda, njegovu porodicu i njegove ashabe.” ”Fetwe ‘uleme Nedžda”, 1/325, ”Medžmū’atut-Tewhīd”, 498.-500. str.
Kaže šejh Muhammed bin ‘AbdulWehhāb, rahimehullāh:
”Znaj, Uzvišeni Allāh ti se smilovao, da je prvo što je Allāh čovjeku fardom učinio (naredio) – kufr u tāgūta i īmān u Allāha. Dokaz tome su Njegove riječi, Uzvišen neka je: ‘Mi smo svakom narodu poslanika poslali: ‘Samo Allāhu ‘ibādet činite i klonite se tāgūta.’ ‘ (en-Nahl, 36.) Što se tiče svojstva (kakvoće) kufra u tāgūta; (pa) da si uvjeren u neispravnost ‘ibādeta nekom ili nečem, mimo Allāha, da ga ostaviš, da ga mrziš, da protekfīriš one koji to rade i da im se suprotstaviš (neprijateljstvo). Vjerovati u Allāha znači da si uvjeren (‘aqīda) da je Allāh el-ilāh el-ma’būd (Bog koji zaslužuje ‘ibādet), jedino, mimo svih ostalih pored Njega, i da sve vrste ‘ibādeta čisto i bistro (ihlās) usmjeriš samo Allāhu, da ih negiraš svakom obožavanom mimo Njega, da voliš sljedbenike ihlāsa i da prijateljuješ (el-welā’) sa njima, i da mrziš sljedbenike širka i da im se suprotstavljaš. Ovo je millet Ibrāhīma, kojeg odbija samo nerazumni, i to je onaj uzor o kojem nas je Allāh obavijestio u Svojim riječima: ‘Vi imate divan uzor u Ibrāhīmu i onima koji su s njim, kada rekoše svom narodu: ‘Mi se odričemo vas i svega čemu činite ‘ibādet mimo Allāha. Nevjernici smo u vas i između vas i nas će očigledno biti neprijateljstvo i mržnja zauvijek, sve dok ne povjerujete jedino u Allāha.’ ‘ (el- Mumtehane, 4.) A tāgūt je opšti pojam. Pa, sve čemu se usmjerava ‘ibādet mimo Allāha, a zadovoljno/an je da mu se ‘ibādet čini, bilo da se radi o obožavanom (ma’būd), ili slijeđenom (metbū’u) ili onome kome ili čemu se pokorava u nepokornosti Allāhu i Njegovom Poslaniku – je tāgūt. Tāgūta ima puno, a glavnih pet su:
Prvi: Šejtān, pozivač u ‘ibādet nekom drugom mimo Uzvišenog Allāha. Dokaz tome su riječi Uzvišenog: ‘Zar vam nisam naredio, o sinovi Ādemovi: ‘Nemojte usmjeravati ‘ibādet šejtānu? On vam je uistinu otvoreni neprijatelj.’ ‘ (Jā-Sīn, 60.)
Drugi: Nepravedni sudija (hakim), koji mijenja propise Uzvišenog Allāha. Dokaz tome su riječi Uzvišenog: ‘Zar nisi vidio one koji tvrde da vjeruju u ono što ti se objavljuje i u ono što je objavljeno prije tebe, pa ipak hoće da se sude (parniče) pred tāgūtom, a naređeno im je da ne vjeruju u njega? A šejtān želi da ih odvede u daleku zabludu.’ (en-Nisā’, 60.)
Treći: Onaj koji sudi nečim što Allāh nije objavio. Dokaz tome su riječi Uzvišenog: ‘I ko ne bude sudio onim što je Allāh objavio, pa takvi, oni su pravi nevjernici.’ (el-Mā’ide, 44.)
Četvrti: Onaj koji tvrdi da zna skriveno (el-gajb), mimo Allāha. Dokaz tome su riječi Uzvišenog: ‘Znalac skrivenog, pa ne otkriva Svoj gajb nikome, osim onome koga izabere od (za) poslanika…‘ (el-Džinn, 26. i 27.)
Peti: Onaj kome se čini ‘ibādet mimo Allāha i time je zadovoljan. Dokaz tome su riječi Uzvišenog:
‘Ko od njih bude rekao: ‘Ja sam bog (meni se čini ‘ibādet) mimo Njega’, takvog ćemo kazniti džehennemom. Tako mi kažnjavamo nepravedne.’ (el-Enbijā’, 29.)
Znaj da čovjek ne postaje mu’minom, osim kufrom u tāgūta. Dokaz tome su riječi Uzvišenog:
‘Pa, ko zanevjeruje u tāgūta i vjeruje u Allāha – takav se prihvatio za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. A Allāh je Svečujući i Sveznajući.’ (el-Beqare, 256.)
Istina (rušd) je dīn Muhammeda, sallallāhu ‘alejhi we sellem, a zabluda (al-gajj) je dīn Ebū Džehla. A najčvršća veza (spona) je šehādet ‘LĀ ILĀHE ILLALLĀH’ i on se sastoji od negacije i potvrde. Negira sve vrste ‘ibādeta svakom mimo Allāha Uzvišenog i potvrđuje sve vrste ‘ibādeta jedino Allāhu, bez pridruživanja Njemu (Koji nema sudruga).” ”Medžmū’atut-Tewhīd” 329 i 330. str. i ”Ed-Durerus-Senijje”, 1/161.-163.
Kaže šejh Muhammed bin ‘AbdulWehhāb, rahimehullāh, nakon što je spomenuo hadis Allahovog Poslanika, sallallāhu ‘alejhi we sellem: ”Ko kaže ‘LĀ ILĀHE ILLALLĀH’ i učini kufr u sve čemu se čini ‘ibādet mimo Allāha – zaštićen mu je život i imetak, a obračun će polagati pred Allāhom.” ”Ovo spada u stvari koje najbolje objašnjavaju značenje ‘LĀ ILĀHE ILLALLĀH’. On (ovdje) onim što štiti život i imetak nije učinio izgovaranje njega niti spoznaju njegovog značenja, čak ni potvrdu toga, štaviše ni činjenicu da se on ne moli osim Allāhu, Jedinom Koji nema sudruga; odnosno neće mu biti zaštićeni imetak i život sve dok (tome) ne doda kufr u sve što se obožava mimo Allāha. A ako bude sumnjao ili se dvoumio neće mu biti imetak i život sačuvani. Divna li je i veličanstvena li je ova mes’ela! i kako je samo ovo objašnjenje i ovaj dokaz jasan za svakog protivnika.” Pogledaj u mes’ele šestog poglavlja u ”Kitābut-Tewhīd” od šejha Muhammeda
Kaže šejh Muhammed bin ‘AbdulWehhāb, rahimehullāh:
”Pošto ste to saznali, (znajte) da su ti tāgūti u koje ljudi vjeruju, od stanovnika Hardža i drugih, poznati po tome i kod posebnih (užem krugu) i običnih (uopšteno poznati) i da oni to traže i to ljudima naređuju. Svi su oni kāfiri, otpadnici od islāma. A ko se raspravlja u njihovu korist, ili poriče onim koji ih tekfīre, ili tvrdi da to njihovo djelo, iako je neispravno, ne izvodi ih u kufr – najmanje (stanje) ovog raspravljača je da je fāsik, čiji se rukopis ne prihvata, niti svjedočenje, niti se klanja iza njega. Naprotiv, nije ispravan dīni islām, osim odricanjem od njih i njihovim tekfīrom, kao što je rekao Allāh, Uzvišeni: ‘…Pa, ko učini kufr u tāgūta, a vjeruje u Allāha – za najčvršću se vezu prihvatio...’ (el-Beqara, 256.)’”Ed-Durerus-Senijje”, 10/53
Evo jednog nasīhata šejha Muhammeda bin ‘AbdulWehhāba, kojeg je uputio svojoj braći, muwehhidima, nakon što je govorio o tewhīdu, njegovim dokazima i vrstama: ”Allāha, Allāha, braćo moja: držite se čvrsto osnove vaše vjere, prvog i zadnjeg što je u njoj, njene glavne stvari i temelja. A to je šehādet ‘LĀ ILĀHE ILLALLĀH’. Naučite njegovo značenje, zavolite njegove sljedbenike i učinite ih svojom braćom, pa makar bili daleko od vas. Učinite kufr u tāgūte, suprotstavljajte im se (neprijateljstvo, almu’ādāh), mrzite one koje ih vole, ili se raspravljaju u njihovu korist, ili ih ne tekfīre, ili govore: ”Nemam ja nikakvih obaveza u pogledu njih”, ili kažu: ”Nije me Allāh obavezao u pogledu njih!” Uistinu je slagao na Allāha i izmislio. Naprotiv, Allāh ga je obavezao u pogledu njih i naredio mu da učini kufr u njih, da se njih odrekne, pa makar bili njegova braća i djeca.” “Ed-Durerus-Senijje”, 2/119, 120. i ”Fetwe ‘uleme Nedžda”, 1/347
Šejh Muhammed ibn AbdulWehhab, rahimehullāh, dalje kaže:
”Znaj, Allāh ti se smilovao, da se značenje ‘LĀ ILĀHE ILLALLĀH’ sastoji od negacije i potvrde. ‘LĀ ILĀHE’ je negacija, a ‘ILLALLĀH’ potvrda. Negira četiri stvari i potvrđuje četiri stvari. U negirano ulaze božanstva, tāgūti, endādi i erbābi (gospodari)… A erbābi su oni koji ti daju fetwu suprotnu istini, pa im se pokoriš, u skladu sa riječima Uzvišenog: ”Oni su, pored Allāha, uzeli svećenike svoje i monahe svoje za erbābe (gospodare), i Mesiha, sina Merjemina, a nije im bilo naređeno osim da obožavaju samo jednoga Boga. Nema dostojnoga obožavanja osim Njega. Slavljen neka je On, šta mu pridružuju!’ ”( Na način koji ruši osnovu vjere (mutlaqul-īmān), ne oabeveznu potpunost vjere (el-kemālul-wadžīb).) ”Ed-Durerus-Senijje”, 2/122