Pitanje: DAVANJE ZEKATA ZA POTREBE IZGRADNJE BUNARA

PITANJE:
AsSelamu ‘alejk.
Pitanje: Da li se zekat može dati za izgradnju bunara u zemljama koje nemaju lahak pristup vodi ?
Allah vas nagradio.

ODGOVOR:
We ‘alejkumus-Selam we rahmetullahi we berekatuh.
Kategorije ljudi kojima pripada zekat su jasno pojašnjene ajetom Allahove Knjige, u 60. ajetu sure et-Tewbe:
“Zekat pripada siromasima i nevoljnicima, i onima koji ga skupljaju, i onima čija srca treba pridobiti, i za otkup iz ropstva, i prezaduženima, i na Allahovom putu, i putniku. Allah je odredio tako! – A Allah sve zna i mudar je.”
Ovih osam kategorija ljudi su oni kojima je dozvoljeno i ispravno dati zekat.
Zanimljivo je da ćemo u naše vrijeme čuti da je sasvim ispravno zekat davati za izgradnju džamija, medresa, puteva, mostova, česama, za štampanje knjiga, pomaganje potreba studenata islamskog znanja, i za slične svrhe. Ako čujemo njhovu argumentaciju, u koju od osam spomenutih kategorija oni to svrstavaju, saznajemo da oni tvrde da to sve spada u kategoriju ”na Allahovom putu”.
Međutim, ne treba biti mnogo pronicljiv pa primjetiti i prigovoriti da je i davanje siromahu i nevoljniku, i prezaduženom i putniku,… – davanje na Allahovom putu. Međutim, iako sve te kategorije jezički spadaju u općenitost značenja ”davanje na Allahovom putu”, vidimo da je Allah ipak sve te kategorije odvojio, a posebno spomenuo ”na Allahovom putu”, pa se tada trebamo vratiti i vidjeti kako su selefi, mufessiri i učenjaci ummeta shvatili ovaj ajet.
Tada saznajemo da praktično nijedan mufesir ovaj ajet nije protumačio kao dozvolu davanja studentima, medresama, džamijama, štamparijama, i sl., već su svrhu ”na Allahovom putu” sveli isključivo na džihad, gazwe (vojne ekspedicije) i ribat (čuvanje bezbjednosti islamske države bdijenjem na njenim granicama).
Upravo sam zbog odgovaranja na ovo pitanje ”konsultovao” nekoliko klasičnih tefsira i u svima sam našao jedno te isto.
Dakle, i imam et-Taberi, i el-Kurtubi, i Ibnul-Džewzi (u ”Zadul-Mesir”), i Ibnu Kethir, i es-Sujuti (u ”Ed-Durul-Menthur…”), i el-Begawi, i Ibn Hajjan el-Endelusi (u ”El-Bahrul-Muhit”) i Ibn Džuzej el-Kelbi (u ”Et-Teshil…”), svi oni pod ”na Allahovom putu” spominju jedino džihad.
Zanimljivo, neki od ovih mufessira su spomenuli da su se učenjaci razišli može li se zekat dati za potrebe građenja utvrđenja i ratnih brodova i slično. Dakle, selefi i mufessiri su toliko striktno razumjeli ovaj ajet, tj. da se riječi ”na Allahovom putu” odnose samo i isključivo na potrebe BORBE na Allahovom putu, da su neki dozvolili da se pod tu kategoriju uvrsti davanje za izgradnju tvrđava i brodova, ali neki čak ni to nisu prihvatili, već to striktno ograničili samo na potrebe borbe. Radi pravednosti, spomenuću i da su neki rekli da se pod ”na Allahovom putu” može uvrstiti i hadžija koji ima poteškoća u putu, koji ne može nastaviti put.
Dakle, niko od selefa ni mufessira nije rekao da se pod kategoriju ”na Allahovom putu” može podvesti iko i išta mimo boraca, stražara, eventualno hadžije ometenog u putovanju, dakle ništa iz kategorije da’we i opšteg dobra (knjige, davanje studentima, za džamiju, za medresu, za most, česmu, put,…). A ako se ne može uvrstiti pod tu kategoriju, još manje to može u kategoriji prezaduženog, zarobljenog, siromaha i slično.
Istina, savremeni učenjaci (to sam mišljenje našao u tefsiru ’AbdurRahmana es-Sa’dija, el-’Uthejminovog šejkha, a nalazi se i u knjigama onih kasnijih do danas) su pisali i pišu o tome, o potrebi, prihvatljivosti i dozvoli uvrštavanja svega spomenutog u kategoriju ”na Allahovom putu”, pod izgovorom da je pomaganje štampanja islamskih knjiga i izgradnja islamskih centara i medresa, te davanje zekata studentima islamskog znanja, zapravo jedan vid pomaganja borbe na Allahovom putu, borbe koja (kažu oni u tom dokazivanju) može biti i jezikom i perom, osim oružjem. Tako neki pod ”na Allahovom putu” uvrštavaju sve te ”alternativne” (zamjenske) puteve i načine pomaganja ”borbe” koje u neku ruku i liče na borbu (makar jezikom i perom), a neki su otišli još i dalje, pa u tu kategoriju svrstali i ono što nema nikakve veze sa borbom, ni oružjem, ali ni jezikom ni perom, pa u to uvrstili davanje i za potrebe izgradnje stvari od opšteg dobra, puteva, bunara, česmi, mostova, što je još čudnije od prethodnog.
Kao zaključak: Iako neko može prigovoriti da stvari za koje se pod kategorijom ”na Allahovom putu” može davati zekat nije na svrhe BORBE ograničio ni tekst Kur’ana ni haditha, nego da su to uglavnom riječi selefa (prevashodno tabi’ina), mi ipak moramo ”ići na sigurno” kada je u pitanju naš imetak, njegovo čišćenje, bereket u njemu i prihvatanje našeg zekata, a ne upuštati se u rizik. Čak i kad bi postojalo razilaženje među selefima, bogobojaznost bi nalagala da se uzme ono opreznije i sigurnije, a kamoli kada su se (ponavljam) svi selefi i svi mufessiri (bez izuzetka) složili da u kategoriju ”na Allahovom putu” spada davanje za potrebe BORBE, DŽIHADA. I da napomenem da ne tvrdim da su svi selefi i mufessiri složni jer sam ja, eto, sve ispitao, već zato što i današnji pravnika, koji ohalaljuju davanje zekata za potrebe džamija i medresa, jasno spominju da ”iako su svi prijašnji učenjaci saglasni da se daje samo za potrebe džihada, IPAK SAVREMENI UČENJACI KAŽU DA…” Dakle, čak i oni koji to ohalaljuju priznaju da su selefi saglasni da se može davati samo za potrebe borbe.
Zato, bojmo se Allaha i brinimo se o našem imetku i prihvaćenosti naših djela, budimo u tome oprezni, uzmimo primjer i jasne riječi selefa i svih mufessira i dajmo zekat za potrebe neke od osam kategorija spomenutih u Kur’anu.
A Allah najbolje zna.

Odgovorio: Ebu Ahmed.